У Источном Берлину, у Националној галерији, 29. новембра 1963. године отворена је изложба југословенског уметника Ђорђа Андрејевића Куна. Изложене су његове слике и графике. Да и на једнима и на другима није био његов потпис, помислило би се да је слике радио један, а графике други уметник. Онима који су га познавали то није било ни чудно ни ново – знали су да су на Куново стваралаштво, а нарочито на теме које су га подстицале, великог утицаја имале историјске околности и идеје којима је био одан.

Била је то Кунова последња изложба. На крају животног круга започетог баш ту, у Берлину, спојила је две различитости истог уметника.

Ђорђе је имао годину дана кад су се 1905. године његови родитељи Вељко и Гертруда Кун преселили из Бреслана (сада Вроцлав, Пољска), града у коме се родио, у велики Берлин. Вељко је био Београђанин, као и његов отац Андреаш, дворски кројач, по коме је породица Вељка Куна свом презимену додала оно Андрејевић. Кад је Вељко изучио ксилографију у Државној штампарији, отишао је у Немачку да усаврши занат, али је тамо упознао Гертруду и – остао. Ђорђе им је био четврто од петоро деце. Вељко је у Берлину постао гравер у једном од најбољих графичких предузећа и тако успео да споји занат и велику наклоност према уметности. Испоставило се да је и једно и друго пренео на Ђорђа.

Уметничку црту у малом Ђорђу први је открио његов берлински учитељ господин Штрајх. Сваке недеље по подне позивао је својој кући даровиту децу из школе и, уз колаче које би им спремала госпођа Штрајх, причао им о великим уметницима и њиховим делима, помагао им у цртању и сликању, или их водио у музеје показујући им лепоту уметности најпознатијих сликара. Деци није било дозвољено да иду у музеј без пратње, али је Ђорђе, нестрпљив да чека учитеља, и жељан знања, успевао да надмудри чуваре. После много година, Кун је рекао да су му ти одласци код учитеља Штрајха и музеји били најлепше успомене из основне школе.

Пре почетка Првог светског рата Кунови су отишли за Београд. Затим у Крагујевац и Прокупље зато што су Вељка позвали да буде графичар при Врховној команди. Крајем 1916. године почиње смиреније време за породицу Кун: коначно су се сместили у Београду, у лепом крају код Карађорђевог парка, а Вељко је отворио графичку радионицу. Почео је да учи Ђорђа штампарском занату. Испоставило се – у прави час! Наиме, некако баш тада, Вељко је затворен због оптужбе да је карикатурама исмевао познате личности из аустроугарске војске. Посао у радионици преузео је Ђорђе. Било му је тринаест година. Кад је Вељко ослобођен, сарадња оца и сина је настављена.

Међутим, ма колико да је Вељку било важно да свој посао и знање пренесе сину, толико је и разумео његову наклоност према усавршавању, а нарочито према уметности. Зато је сина уписао у Другу мушку гимназију, а затим и у Уметничку школу – највишу образовну установу те врсте.

Будући сликар (графичар ће се у Куну појавити десетак година касније) први пут се представио јавности на крају школовања, на последњој изложби ђачких радова. Добио је многе похвале. Београдском трговцу Илији Ранкићу, љубитељу уметности и колекционару, посебно се допала његова мртва природа, па је затражио од Ђорђа да му наслика портрет. Током једног од уобичајених разговора за време портретисања, Ранкић је понудио Ђорђу стипендију, новац који ће му омогућити боравак у Италији и усавршавање. Поставио му је један једини услов: да с времена на време наслика копију неког познатог дела и да му је пошаље како би се уверио у Ђорђев напредак.

Ђорђе је прво отишао у Венецију – тамо је учио, сликао, обилазио музеје и галерије – а затим исто то у Фиренци, Милану и Риму. У Италији је провео две године пред платнима великих мајстора ренесансе и барока Микеланђела, Тицијана, Веронезеа, Тинторета... и, ништа чудно, налик на њих и он почиње да слика лепотице и Венере. Међутим, као да га слободне боје његових узора нису занеле па му је палета видно сведенија од њихове. При крају боравка чак се приволео Каравађу, сликару тамних тонова, зато што му одговара однос јачине боје и светлости, однос какав ће касније користити на својим сликама.

Кад је после Италије Ђорђе Андрејевић Кун хтео да настави усавршавање у Паризу, Ранкић му је опет помогао. „Био је то један доброћудан Босанац, средњих година, благе нарави и племенита срца. Није имао деце, а волео је уметност и имао лепу збирку слика. И жена му је била исто тако добра и племенита”, записао је Кун. У Паризу Кун више слика него што копира. Ренесансне и барокне узоре из италијанских музеја заменио је савременим уметницима Сезаном, Модиљанијем и бугарским сликарем Паскином, али је и – нашао себе.

У Паризу је тада продао своје прве слике које се и данас чувају у приватним збиркама. Наиме, историчари уметности сматрају да је неколико аутопортрета и мртвих природа из те париске године толико добро и даровито насликано да је могуће говорити о Куновом стилу.

Коначан домет овог раздобља Куновог рада показала је његова прва самостална изложба, отворена крајем фебруара 1931. године. Преовладавале су две његове главне теме: мртва природа и аутопортрет. Аутопортрети из друге половине двадесетих година прави су успон Куновог рада. За разлику од ранијих, на којима је Кун више бринуо да постигне физичку сличност између модела, дакле себе, и лика на слици, његови каснији аутопортрети су слободнији и говоре о особинама и расположењу портретисаног сликара. Његове боје сада су разигране, разноврсније и знатно слободније него на раним аутопортретима где је користио само два или три тона. На сличан начин одвијала се промена и у сликању мртве природе. Растко Петровић, песник и критичар, написао је да мек свиласти колорит Кунових мртвих природа „даје утисак као да се слика по седефу”.

Те исте године млади Кун (имао је 27 година) на анонимном конкурсу за грб града Београда, на коме је учествовало 56 уметника из Југославије, добија прву награду.

Како би се Куново сликарство развијало даље, може само да се наслућује: дошла су другачија политичка и друштвена времена а с њима и његова заинтересованост за идеје које га нису само удаљиле од чисте уметности, већ су га нагнале и у борбу против ње. Кун је наставио да ради, али та нова дела немају никаквих сличности с претходним. Треба одмах рећи и да је и тај нови Кун био велики уметник.

Прелом настаје 1934. године кад је одржан светски конгрес писаца у Москви на коме је изречен појам „социјалистички реализам”. Тим појмом је означено да тема уметничког дела треба да буде његов главни чинилац, да теме буду свакодневица радника како би им уметност помогла у борби против класног непријатеља. Најбољи и најпогоднији уметнички медиј за остварење тих захтева била је графика. Како све то изгледа у животу, видело се већ исте те године, на Првој графичкој изложби покренутој с намером да јавност сазна могућности, код нас, занемарене графичке вештине.

„Међу излагачима на овој изложби појавио се и Ђорђе Андрејевић Кун”, написала је Вања Краут, историчарка уметности. „Даровити тридесетогодишњак био је већ познат посетиоцима београдских галерија и културној јавности. Међутим, сасвим недоследно ранијим преокупацијама и сасвим неочекивано, он се на овој изложби јавља с тематиком која се потпуно разликовала од свега што је до тада створио. На овим листовима он је једноставним и бритким језиком црно-белих површина јавно изрекао осуду и протест против неких друштвених појава и смело наговестио своје животно опредељење за нове погледе на живот, за које ће се од те, за њега преломне 1934. године, доследно борити целим својим бићем и својом уметничком поруком.”

Кун се укључио у раднички покрет још док је учио штампарски занат, али је тек овом изложбом спојио своја политичка убеђења са стваралаштвом, с намером да уметничком поруком делује борбено на друге. Исти мотив га је одвео у Бор, међу рударе. Живео је с њима два месеца, силазио у рудничке јаме, спријатељио се с њиховим породицама, слушао њихове животне приче. Резултат је мапа графика „Крваво злато”, изузетно тачна и уверљива прича о мукотрпном рударском животу. Кун је штампао „Крваво злато” у Старом Бечеју да би избегао строгу цензуру београдске полиције. Мапа је ипак забрањена али је већ знатан број изнесен из штампарије и растурен међу, углавном, студентском омладином и радницима. Из Шпаније, куда је отишао да се с тамошњим патриотама бори против фашизма, донео је мапу графика „За слободу”. Након изласка из билећког логора, где је био затворен заједно с лево оријентисаним интелектуалцима и комунистима, објављује и трећу мапу графика. Радећи интензивно на графици не напушта сликарство. Његове слике излагане на изложбама Удружења ликовних уметника имају изразито социјалну тематику: „Мајка”, „Кујна бр. 4”, „Ћелија”.

У Другом светском рату био је од почетка до краја. После ослобођења објавио је мапу цртежа „Партизани”. Тачном и јасном линијом, свом од јаког убедљивог осећања, испричао је тренутке историје о којима не пише у књигама.

Прве две године ратовања Ђорђе Андрејевић је био у илегали. Његова дужност била је да израђује печате оригиналних докумената и да их ставља на набављене формуларе. Радио је и на организовању штампарије, на куповини ручних преса... У јуну 1943. године прешао је из Београда на ослобођено подручје, у Јајце, где се налазио Врховни штаб. Добио је задужење да украси унутрашњи део Дома, пошто је у њему требало ускоро да се одржи Друго заседање АВНОЈ-а.

''Црква у Ариљу'', 1959. година, темпера на платну.

Затим је завршио и цртеж по коме је направљен Орден народног хероја и нацрт за југословенски грб са пет буктиња и датумом Другог заседања АВНОЈ-а. Идуће године, у Дрвару, Кун је у крушкином дрвету урадио и дрворез по цртежу прве поштанске марке нове Југославије, отиснуо је 20 примерака, али почео је десант на Дрвар и кућа у којој је Кун све то припремао изгорела је.

Мало је познато да је током Другог светског рата Кун насликао само једну слику и то насталу у изузетним околностима. Ослобођење земље доноси нову промену у Куновом раду. Слике из првих поратних година – „Колона”, „Сведок ужаса” и „14. децембар” – Кун је сматрао својим најбољим радовима.

После кратког службеног боравка у Бечу, Паризу, Хагу, Бриселу (крајем 1949. и почетком 1950. године)кад је несумњиво поново, после тринаест година, посетио музеје и удахнуо сликарство виђено за време студија, настају Кунова слободније третирана платна: „Са париског булевара”, „Купари”, „Жена поред стола”, „Млини”, „Народни херој Иван Милутиновић”, „Сељанка са крчагом”.

Ђорђе Андрејевић је умро 1964. године у свом аутомобилу, возећи се на пословни састанак. Кад да му је позлило, стао је уз ивичњак на Топчидерском венцу, да не направи неко зло, и мирно сачекао смрт.