U Istočnom Berlinu, u Nacionalnoj galeriji, 29. novembra 1963. godine otvorena je izložba jugoslovenskog umetnika Đorđa Andrejevića Kuna. Izložene su njegove slike i grafike. Da i na jednima i na drugima nije bio njegov potpis, pomislilo bi se da je slike radio jedan, a grafike drugi umetnik. Onima koji su ga poznavali to nije bilo ni čudno ni novo – znali su da su na Kunovo stvaralaštvo, a naročito na teme koje su ga podsticale, velikog uticaja imale istorijske okolnosti i ideje kojima je bio odan.

Bila je to Kunova poslednja izložba. Na kraju životnog kruga započetog baš tu, u Berlinu, spojila je dve različitosti istog umetnika.

Đorđe je imao godinu dana kad su se 1905. godine njegovi roditelji Veljko i Gertruda Kun preselili iz Breslana (sada Vroclav, Poljska), grada u kome se rodio, u veliki Berlin. Veljko je bio Beograđanin, kao i njegov otac Andreaš, dvorski krojač, po kome je porodica Veljka Kuna svom prezimenu dodala ono Andrejević. Kad je Veljko izučio ksilografiju u Državnoj štampariji, otišao je u Nemačku da usavrši zanat, ali je tamo upoznao Gertrudu i – ostao. Đorđe im je bio četvrto od petoro dece. Veljko je u Berlinu postao graver u jednom od najboljih grafičkih preduzeća i tako uspeo da spoji zanat i veliku naklonost prema umetnosti. Ispostavilo se da je i jedno i drugo preneo na Đorđa.

Umetničku crtu u malom Đorđu prvi je otkrio njegov berlinski učitelj gospodin Štrajh. Svake nedelje po podne pozivao je svojoj kući darovitu decu iz škole i, uz kolače koje bi im spremala gospođa Štrajh, pričao im o velikim umetnicima i njihovim delima, pomagao im u crtanju i slikanju, ili ih vodio u muzeje pokazujući im lepotu umetnosti najpoznatijih slikara. Deci nije bilo dozvoljeno da idu u muzej bez pratnje, ali je Đorđe, nestrpljiv da čeka učitelja, i željan znanja, uspevao da nadmudri čuvare. Posle mnogo godina, Kun je rekao da su mu ti odlasci kod učitelja Štrajha i muzeji bili najlepše uspomene iz osnovne škole.

Pre početka Prvog svetskog rata Kunovi su otišli za Beograd. Zatim u Kragujevac i Prokuplje zato što su Veljka pozvali da bude grafičar pri Vrhovnoj komandi. Krajem 1916. godine počinje smirenije vreme za porodicu Kun: konačno su se smestili u Beogradu, u lepom kraju kod Karađorđevog parka, a Veljko je otvorio grafičku radionicu. Počeo je da uči Đorđa štamparskom zanatu. Ispostavilo se – u pravi čas! Naime, nekako baš tada, Veljko je zatvoren zbog optužbe da je karikaturama ismevao poznate ličnosti iz austrougarske vojske. Posao u radionici preuzeo je Đorđe. Bilo mu je trinaest godina. Kad je Veljko oslobođen, saradnja oca i sina je nastavljena.

Međutim, ma koliko da je Veljku bilo važno da svoj posao i znanje prenese sinu, toliko je i razumeo njegovu naklonost prema usavršavanju, a naročito prema umetnosti. Zato je sina upisao u Drugu mušku gimnaziju, a zatim i u Umetničku školu – najvišu obrazovnu ustanovu te vrste.

Budući slikar (grafičar će se u Kunu pojaviti desetak godina kasnije) prvi put se predstavio javnosti na kraju školovanja, na poslednjoj izložbi đačkih radova. Dobio je mnoge pohvale. Beogradskom trgovcu Iliji Rankiću, ljubitelju umetnosti i kolekcionaru, posebno se dopala njegova mrtva priroda, pa je zatražio od Đorđa da mu naslika portret. Tokom jednog od uobičajenih razgovora za vreme portretisanja, Rankić je ponudio Đorđu stipendiju, novac koji će mu omogućiti boravak u Italiji i usavršavanje. Postavio mu je jedan jedini uslov: da s vremena na vreme naslika kopiju nekog poznatog dela i da mu je pošalje kako bi se uverio u Đorđev napredak.

Đorđe je prvo otišao u Veneciju – tamo je učio, slikao, obilazio muzeje i galerije – a zatim isto to u Firenci, Milanu i Rimu. U Italiji je proveo dve godine pred platnima velikih majstora renesanse i baroka Mikelanđela, Ticijana, Veronezea, Tintoreta... i, ništa čudno, nalik na njih i on počinje da slika lepotice i Venere. Međutim, kao da ga slobodne boje njegovih uzora nisu zanele pa mu je paleta vidno svedenija od njihove. Pri kraju boravka čak se privoleo Karavađu, slikaru tamnih tonova, zato što mu odgovara odnos jačine boje i svetlosti, odnos kakav će kasnije koristiti na svojim slikama.

Kad je posle Italije Đorđe Andrejević Kun hteo da nastavi usavršavanje u Parizu, Rankić mu je opet pomogao. „Bio je to jedan dobroćudan Bosanac, srednjih godina, blage naravi i plemenita srca. Nije imao dece, a voleo je umetnost i imao lepu zbirku slika. I žena mu je bila isto tako dobra i plemenita”, zapisao je Kun. U Parizu Kun više slika nego što kopira. Renesansne i barokne uzore iz italijanskih muzeja zamenio je savremenim umetnicima Sezanom, Modiljanijem i bugarskim slikarem Paskinom, ali je i – našao sebe.

U Parizu je tada prodao svoje prve slike koje se i danas čuvaju u privatnim zbirkama. Naime, istoričari umetnosti smatraju da je nekoliko autoportreta i mrtvih priroda iz te pariske godine toliko dobro i darovito naslikano da je moguće govoriti o Kunovom stilu.

Konačan domet ovog razdoblja Kunovog rada pokazala je njegova prva samostalna izložba, otvorena krajem februara 1931. godine. Preovladavale su dve njegove glavne teme: mrtva priroda i autoportret. Autoportreti iz druge polovine dvadesetih godina pravi su uspon Kunovog rada. Za razliku od ranijih, na kojima je Kun više brinuo da postigne fizičku sličnost između modela, dakle sebe, i lika na slici, njegovi kasniji autoportreti su slobodniji i govore o osobinama i raspoloženju portretisanog slikara. Njegove boje sada su razigrane, raznovrsnije i znatno slobodnije nego na ranim autoportretima gde je koristio samo dva ili tri tona. Na sličan način odvijala se promena i u slikanju mrtve prirode. Rastko Petrović, pesnik i kritičar, napisao je da mek svilasti kolorit Kunovih mrtvih priroda „daje utisak kao da se slika po sedefu”.

Te iste godine mladi Kun (imao je 27 godina) na anonimnom konkursu za grb grada Beograda, na kome je učestvovalo 56 umetnika iz Jugoslavije, dobija prvu nagradu.

Kako bi se Kunovo slikarstvo razvijalo dalje, može samo da se naslućuje: došla su drugačija politička i društvena vremena a s njima i njegova zainteresovanost za ideje koje ga nisu samo udaljile od čiste umetnosti, već su ga nagnale i u borbu protiv nje. Kun je nastavio da radi, ali ta nova dela nemaju nikakvih sličnosti s prethodnim. Treba odmah reći i da je i taj novi Kun bio veliki umetnik.

Prelom nastaje 1934. godine kad je održan svetski kongres pisaca u Moskvi na kome je izrečen pojam „socijalistički realizam”. Tim pojmom je označeno da tema umetničkog dela treba da bude njegov glavni činilac, da teme budu svakodnevica radnika kako bi im umetnost pomogla u borbi protiv klasnog neprijatelja. Najbolji i najpogodniji umetnički medij za ostvarenje tih zahteva bila je grafika. Kako sve to izgleda u životu, videlo se već iste te godine, na Prvoj grafičkoj izložbi pokrenutoj s namerom da javnost sazna mogućnosti, kod nas, zanemarene grafičke veštine.

„Među izlagačima na ovoj izložbi pojavio se i Đorđe Andrejević Kun”, napisala je Vanja Kraut, istoričarka umetnosti. „Daroviti tridesetogodišnjak bio je već poznat posetiocima beogradskih galerija i kulturnoj javnosti. Međutim, sasvim nedosledno ranijim preokupacijama i sasvim neočekivano, on se na ovoj izložbi javlja s tematikom koja se potpuno razlikovala od svega što je do tada stvorio. Na ovim listovima on je jednostavnim i britkim jezikom crno-belih površina javno izrekao osudu i protest protiv nekih društvenih pojava i smelo nagovestio svoje životno opredeljenje za nove poglede na život, za koje će se od te, za njega prelomne 1934. godine, dosledno boriti celim svojim bićem i svojom umetničkom porukom.”

Kun se uključio u radnički pokret još dok je učio štamparski zanat, ali je tek ovom izložbom spojio svoja politička ubeđenja sa stvaralaštvom, s namerom da umetničkom porukom deluje borbeno na druge. Isti motiv ga je odveo u Bor, među rudare. Živeo je s njima dva meseca, silazio u rudničke jame, sprijateljio se s njihovim porodicama, slušao njihove životne priče. Rezultat je mapa grafika „Krvavo zlato”, izuzetno tačna i uverljiva priča o mukotrpnom rudarskom životu. Kun je štampao „Krvavo zlato” u Starom Bečeju da bi izbegao strogu cenzuru beogradske policije. Mapa je ipak zabranjena ali je već znatan broj iznesen iz štamparije i rasturen među, uglavnom, studentskom omladinom i radnicima. Iz Španije, kuda je otišao da se s tamošnjim patriotama bori protiv fašizma, doneo je mapu grafika „Za slobodu”. Nakon izlaska iz bilećkog logora, gde je bio zatvoren zajedno s levo orijentisanim intelektualcima i komunistima, objavljuje i treću mapu grafika. Radeći intenzivno na grafici ne napušta slikarstvo. Njegove slike izlagane na izložbama Udruženja likovnih umetnika imaju izrazito socijalnu tematiku: „Majka”, „Kujna br. 4”, „Ćelija”.

U Drugom svetskom ratu bio je od početka do kraja. Posle oslobođenja objavio je mapu crteža „Partizani”. Tačnom i jasnom linijom, svom od jakog ubedljivog osećanja, ispričao je trenutke istorije o kojima ne piše u knjigama.

Prve dve godine ratovanja Đorđe Andrejević je bio u ilegali. Njegova dužnost bila je da izrađuje pečate originalnih dokumenata i da ih stavlja na nabavljene formulare. Radio je i na organizovanju štamparije, na kupovini ručnih presa... U junu 1943. godine prešao je iz Beograda na oslobođeno područje, u Jajce, gde se nalazio Vrhovni štab. Dobio je zaduženje da ukrasi unutrašnji deo Doma, pošto je u njemu trebalo uskoro da se održi Drugo zasedanje AVNOJ-a.

''Crkva u Arilju'', 1959. godina, tempera na platnu.

Zatim je završio i crtež po kome je napravljen Orden narodnog heroja i nacrt za jugoslovenski grb sa pet buktinja i datumom Drugog zasedanja AVNOJ-a. Iduće godine, u Drvaru, Kun je u kruškinom drvetu uradio i drvorez po crtežu prve poštanske marke nove Jugoslavije, otisnuo je 20 primeraka, ali počeo je desant na Drvar i kuća u kojoj je Kun sve to pripremao izgorela je.

Malo je poznato da je tokom Drugog svetskog rata Kun naslikao samo jednu sliku i to nastalu u izuzetnim okolnostima. Oslobođenje zemlje donosi novu promenu u Kunovom radu. Slike iz prvih poratnih godina – „Kolona”, „Svedok užasa” i „14. decembar” – Kun je smatrao svojim najboljim radovima.

Posle kratkog službenog boravka u Beču, Parizu, Hagu, Briselu (krajem 1949. i početkom 1950. godine)kad je nesumnjivo ponovo, posle trinaest godina, posetio muzeje i udahnuo slikarstvo viđeno za vreme studija, nastaju Kunova slobodnije tretirana platna: „Sa pariskog bulevara”, „Kupari”, „Žena pored stola”, „Mlini”, „Narodni heroj Ivan Milutinović”, „Seljanka sa krčagom”.

Đorđe Andrejević je umro 1964. godine u svom automobilu, vozeći se na poslovni sastanak. Kad da mu je pozlilo, stao je uz ivičnjak na Topčiderskom vencu, da ne napravi neko zlo, i mirno sačekao smrt.