Да Бранислав Нушић није одлучио да незаинтересоване људе заинтересује за културу и да није нашао уметнике и књижевнике способне да ту његову замисао остваре, питање је да ли би се десило све што се десило

Почетком 1922. године начелник Уметничког одељења Министарства просвете Бранислав Нушић позвао је на састанак књижевнике, уметнике и београдску господу како би им предложио да оснују удружење за ширење уметности. Објаснио им је да се људи слабо занимају за уметност и књижевност, и навео да књижевници гладују зато што не могу да нађу издавача, да Београд нема простор за изложбе и концерте, па би, због таквих прилика у култури, било добро да се оснује удружење које би о томе бринуло. Предложио им је чак и име: Удружење пријатеља уметности „Цвијета Зузорић”, по лепој и умној Дубровчанки 16. века, песникињи и надахнућу песника, заштитници уметности и књижевности.
Убрзо након састанка Удружење је званично основано и почело да ради. Циљ му је био, пише у Правилнику, „да шири интерес за уметност и ствара услове за њен напредак и развитак у нашем народу”.