Пријава/Регистрација | Форум |Редакција |Претплата

Архива





С путовања по Србији 1829. године један млади пруски генералштабни официр оставио нам је веома занимљиве белешке о животу наших предака у то доба


вадесетог јуна 1832. године у сами сутон, што је неважан детаљ према ономе што прича доноси, из касарне у граду Вроцлаву, који се тада звао Бреслав, изјахао је млади генераллштабни капетан. Јахање по лепом времену није био циљ, а ни шетња по околини и разгледање предела. Циљ младог и лепог официра био је упоређивање околине града с војним картама – секцијама које је команда достављала на употребу јединицама за сналажење у простору и пределу у коме би требало да се изводе вежбе, а и за случај ратних дејстава.
   Име тог лепог младог генералштабног капетана, који је јашући требало да упореди стање на терену с уцртаним ознакама на картама, исписивало се овако: Ото Фердинанд Дубислав плем. Пирх. Од самога рођења, првога маја 1799. године, судбина јунака наше приче Ота Фердинанда Дубислава плем. Пирха била је везана за војну службу јер је одрастао у гарнизону где му је отац службовао као официр.
   Савременик Шилера и Гетеа, понес
ен жаром ратова за ослобођење, Пирх са 16 година, као гимназиста, ступа у добровољце, а из рата се враћа са чином официра. Службује у Берлину и довршава образовање у Војној академији с акцентом на изучавање језика. Претпоставка је да се тај део академије бавио школовањем обавештајног кадра јер је основ таквога рада знање језика али и скицирање мапа и опис предела.
    Владе држава имају лукавости које сматрају оригиналним, али се некада те „лукаве” методе подударају с решењима која користе и друге владе. Тако наш Ото Пирх узима од војске „осмомесечно одсуство” и креће на пут. Разлог траженог званичног одсуства био је да се у случају откривања шпијунског циља путовања Ота Пирха не окриви влада, већ сам Пирх који је на пут кренуо на своју руку, а не као званични обавештајац. Ову варку користила је и наша влада када је слала четнике у Македонију да бране српска села. Пошто је руководећи кадар четника био официрски кадар српске војске, официр је пре одласка у Македонију морао да поднесе оставку, да се у случају погибије или заробљавања не окриви влада Србије.



ајпре тихо, а затим све смелије, стари Елвис је вабио свињу: „Гиц, гиц, гиц…” Знојио се… па, као свиња, боље поређење сад му није падало на памет, и глас му је осетно дрхтао, али поглед ни за један трен није скидао са свог невероватног открића. А у глави је пребирао алат с којим је пошао у ову рекреативну потрагу на тартуфе, само да би нашао много узбудљивију ловину. Јер, пред њим је био прави правцати вепар. И то домаћи.
   Како је доспео овде, дубоко у шуми коју више нико не походи, није имао појма. Да ли је одбегао из неког тајног свињца, или је био последњи изданак дуге, дотад невиђене лозе, у једној чудној, новој Србији која ни Срба нема а камоли самородних сорти, није ни било важно. Ту је, и биће његов.
   Старац се једва присећао како треба да изгледа, права, жива, домаћа животиња. Није их било, још од ономад. Откако су власти тамо у неким високим кулама на далеком западу одлучиле да је нехумано гајити и клати стоку у домаћим условима.

   Прекасно је било.
   Јер природи, којој су те бирократе тако добро мислиле више није било спаса. Свеопште загађење је, уз некол
ико позамашних хаварија стратешки распоређењих широм света, осигурало да ништа веће од птичица и глодара не преживи на слободи. А само су се куци незагађене шуме и пашњака задржали у заосталим крајевима као што је била Шумадија. Иста она коју су корпорације тако темељно финансијски затукле обарањем цена генетски преправљених пољопривредних производа и претвориле у резерват за принудно пензионисане сељаке.



Уколико чувени дрвени лутак изговори реченицу: „Мој нос сада расте” – настаје гомила невоља!

олико људи би дало потврдан одговор на питање: „Знате ли ко је Карло Колоди?”? Сигурно много мање него на: „Знате ли ко је Пинокио?”. Творца надалеко и нашироко познате бајке о дрвеном лутку који је по жељи оца Ђепета оживео, његов јунак престигао је у слави и чувењу. Можда је томе допринела и чињеница да данашњи нараштаји за Пинокија знају због гледања истоименог „Дизнијевог” цртаног филма, а не због читања књиге овог италијанског писца.
   Колоди (негде на оном свету), у сваком случају може да буде задовољан, пошто велики број деце широм планете данас зна за причу о италијанском дрвеном дечаку и његову особину да му, кад год лаже, расте нос! А Пинокио то ради често, из разних разлога. Колико пута су нас у детињству старији упозоравали да не смемо никад да лажемо јер ће нам порасти нос као Пинокију? Неко, ко би се, ипак, одлучио да каже неистину, покривао би нос да се не виде како „расте”... И тако се разоткривао у лажи.



Почетак нашег ратног ваздухопловства обележио је официр – пилот Бранко Вукосављевић. Иако се по једна улица у Београду и Новом саду зову по њему, то име треба запамтити

отпоручник Вукосављевић врло брзо добио је прилику да у крвавој пракси потврди све оно што је научио у клупама Војне академије. Доказао се на челу своје батерије, па је напредовао у поручника у октобру 1912. године. Као водник Друге коњичке батерије, у саставу Прве армије, нарочито се истакао у борбама код Куманова, Велеса, Алинца, Племетвара. Надлежни су уочили да његова батерија не само да прецизно дејствује по непријатељу, већ се и Вукосављевић врло истиче личном храброшћу, стоји усправан док око њега шиште гранате.   
   После пораза Турске, мало затишје, па удри поново. У Другом балканском рату 1913. године добија и други официрски чин, постаје капетан друге класе, а његова батерија у извештајима је опет означена као најбоља.
   Аустроугарска објава рата Србији 1914. године затекла га је на месту командира Шесте брзометне пољске
батерије „Шкодиних” топова, а та батерија је дејствовала у свим борбама око освајања Фоче те године. Изгледа да му је некако прешло у навику да се нарочито истиче, па је после рововске војне на том делу фронта унапређен у капетана прве класе, у јуну 1915. године. Август и септембар провео је код Горажда и Чајнича, командујући водом брзометних хаубица. Уочи борби око Новог Пазара, Рожаја, Колашина и Берана, неко се досетио тобџије Вукосављевића, који увек иде где је густо. А тамо се управо спремало да постане врло густо. Поставили су га на положај начелника штаба Јаворског одреда. Тамо је одржавао тесну везу са црногорском Санџачком војском, под командом ђенерала Јанка Вукотића.



… крштено име песника Бранка Радичевића (1824–1853) било је Алексије, али га је он „посрбио” у Бранко


            ПЕТОГОДИШЊАЦИ ИЗ ШОШЕНКА


ГРАДОНАЧЕЛНИК ЈЕ ПРАВИ МАЦАН

Да ли заиста постоји град чији је градоначелник мачак?

ВИКТОР ИВАНОВИЋ,
Петровац на Млави