После окупације Србије, у априлу 1941. године, Немци су заузели смедеревски град и одлучили да у њему ускладиште сво оружје и муницију коју су одузели од југословенских војника или су затекли у магацинима муниције и оружја Југословенске војске на подручју Србије.

Положај смедеревског града је за то био идеалан. Налазио се поред железничке станице, дакле допремање материјала је могло да се врши железницом, а био је на обали Дунава, те су Немци пробили тврђавско платно ка реци и поред тог отвора поставили штек преко кога су материјал утоваривали у бродове, који су експлозив даље транспортовали према Немачкој.

У смедеревском граду су складиштена бурад са барутом, кога је било на вагоне, пушчана муниција, авионске бомбе, гранате, парафин, пушке, митраљези, топови, запрежна возила, понтонски чамци и војничка одела. Осим тога ускладиштено је и преко 1.000 буради од по 200 литара бензина.

Тврдило се да је тврђава била препуна експлозивног материјала, јер Немци нису одвајали довољно бродова за транспорт. Вероватно им се није журило. Истовар из вагона и утовар у бродове вршили су ратни заробљеници. Они су сведочили да се барут често просипао из буради, као и бензин, те је земља у граду била готово импрегнирана експлозивом. А мај и јун 1941. године су били веома топли.

Петог јуна 1941. године у 14:00 сати железничка станица је била препуна путника, јер се тих година у фабрикама и предузећима радно време прве смене завршавало у два поподне, а воз према Великој Плани, које је одвозио раднике у поморавска села, полазио је у 14:12 сати. Између станице и тврђаве налазио се један рингишпил који је радио и забављао децу и омладину.

Баш око 14:12 сати из тврђаве се напре чула паљба пушчане муниције, затим појединачне експлозије граната, да би се око 14:14 сати све претворило у пакао. Јачина експлозије је била толика да је срушила две градске куле и део тврђавског платна према железничкој станици, односно према смедеревској вароши. Од делова тврђаве, камења и цигли, делова железничке композиције, од експлозивног материјала и ваздушног удара у Смедереву је ¾ кућа било онеспособљено за становање, а погинуло је око 2.500 људи. То је број евидентираних жртава по имену и презимену, али се тачан број неће никад сазнати, јер се не зна ко је из других места Србије био случајно у Смедереву или је путовао железницом. Број рањених је свакако био неколико пута већи.

Тела погинулих путника, налажена су на по неколико стотина метара удаљености од железничке станице. Поред њих су пронађена и тела несрећних људи заједно са рингишпилском корпама.

Од тада до данашњег дана не зна се поуздано шта је био узрок експлозије. Једни говоре да је дошло до самозапаљења, јер је дан био изузетно топао, а тло у тврђави је било засићено барутним прахом. Други, опет, говоре да је експлозија резултат диверзије. Односно да су комунистички илегалци желели да униште експлозив, да га непријатељ не би употребио у рату. Из неискуства нису могли да процене да ће експлозија бити те јачине да ће уништити Смедерево. Мислили су да су зидине смедеревског града довољно јаке, да ће заштитити околину и експлозију усмерити само према небу. Трећи тврде да је за саботажу одговоран Мустафа Голубић, обавештајац совјетског НКВД-а, који је послат у Србију да врши саботаже и иницира устанак у Југославији, како би Немци што касније почели са нападом на Совјетски Савез.

На молбу Централног одбора за збрињавање избеглица из бивших крајева Краљевине Југославије, као и за обнову Смедерева, комесар Министарства ПТТ је одобрио издавање пригодних марака и блокова са доплатним вишком у корист наведеног одбора. Нацрте је урадио Сретен Грујић, а марке и блокове је штампала Државна маркарница у Београду.