Писмо са Дијаманта

Драги моји,

 

Ништа се не брините, добро сам. Синоћ, кад сам вам рекао да идем прошетати по Господској отишао сам до нове, полусусједне нам планете која је откривена прекјуче. Само Бог зна како сам дошао до карте и како сам на њиховој тастатури успио да пронађем језик на којем бисте ме разумјели. Немојте ме звати на мој број, роминг је прескуп, а и немам батерије на телефону, заборавио сам пуњач. Причаћемо овако, преко писма, надам се да није проблем. Овђе ми се не свиђа, људи не постоје. Овђе живе нека створења за које не постоји ни дан ни ноћ. Нека створења која не бих знао да опишем. Углавном, некако сам се споразумио са неким фрајером који ме је "дочекао" пред мјестом гђе сам стигао и одмах сам му испричао због чега сам овђе. Ништа се не брините, био сам љубазан, баш онакав какав сте жељели да будем кад негђе одем. И да, био сам надасве културан, са поносом сам представио вас а и осталих седам милијарди људи са наше планетице. Рекао сам му да су наши научници скоро открили њихову планету за коју тврде да је од дијаманта. Наравно, он није знао шта је то дијамант па сам ја узео комадић са пода те му показао и објаснио да је то, код нас, нешто о чему народи сањају, нешто што се сматра највриједнијим и најчвршћим. Замислите његову реакцију. Погледао ме онако, мислим са дозом сажаљења те ме ухватио за руку и одвео ме до најближе "драгуљарнице". 

 

У "драгуљарници" ради неко створење са четири и по ока. Он је наводно најпросвијећенији у њиховој насеобини. Пошто је овај који ме је дочекао са њим на ти, замолио га је да ми покаже нешто о чему њихова створења сањају. Овај је наравно пристао на молбу доброг му пријатеља те изашао негђе кроз врата која су се налазила иза њега. Вратио се након пар минута. Пажљиво га је носио у некој кутији из које се пушио наранџасти дим те га извадио неком направом. Сад сам сретан јер нисам добио мождани удар! "Надасве паметнији од осталих" је из кутије извадио каменчић који највише личи на онај који сваки или сваки други дан шутирам од куће до стадиона и назад. Тада сам, драги моји, схватио колико су људи са наше планете ситне душе. Успут, мама, првом приликом ми пошаљи онај мој сиви руксак и напуни га камењем, узми оно камење иза зграде, мислим да онакво највише цијене, да дам овом човјеку који ми је несвјесно указао на шкртост и похлепу Земљанина. И наравно мама, писмо у којем се захваљујемо сви породично јер нас је све просвијетлио, а не само мене. 

 

Немам више ништа да вам кажем драги моји осим да се не бринете и да ћу се вратити првом приликом. Мислим, воз сваки дан лети у једанаест прије подне али ја не могу поћи ако немам неке папире. Извадио бих ја њих него, општина ради од шест до осам, а ја спавам од четири до десет, тако да свако јутро преспавам читаво радно вријеме. Тако да ћу се потрудити да дођем што прије до папира па назад. Да, замало да заборавим; реците онима који су по разноразним форумима, радио станицама, блоговима, друштвеним мрежама изразли жељу да дођу да живе на планету од дијаманата да су надасве глупи. Само могу схватити да је вриједно само оно чега је најмање, а то је право пријатељство којег нема у великој мјери ни овђе а ни доле код вас, на Земљи. А, што се тиче дијаманта, схватио сам да је он само врхунска презентација људске таштине.

 

Воли вас ваш Ђиђо