Поштари као жртве преврата

 Од завршетка Другог српског устанка, татари и мензулџије су у Србији бирани међу најпоузданијим и најповерљивијим људима, провереним патриотама. Татари, дипломатски курири, који су носили само изузетно важна писма од државног значаја, бирани су од људи из непосредне околине кнеза Милоша. Били су то чланови његовог домаћинства, његови кумови или одабрани момци из телесне гарде.

Кнез Милош је уложио велики напор да све мезулане у Србији дођу под контролу његових поузданика. Најпре су највећим мензуланама (Београд, Хасан-пашина Паланка, Јагодина...) управљали Турци, као и пре устанка. У нахијским мензуланама надзиратељи (мензулџије) су били Срби, али су их контролисали локални Турци, кадије или муселими. Када је султан Махмуд II, године 1826, приватизовао мензулску мрежу, кнез Милош се потрудио да и највеће мензулане закупе Срби.

Ако се запитамо зашто је Милош на томе инсистирао, увидећемо да је он, преузимањем мензулана, од поштанских службеника направио прву организовану обавештајну мрежу. Мензулџије су из путничких исправа могли да виде ко, одакле и куда иде и ко му је за тај пут дао налог. Ове податке су мензулџије поштанском мрежом слале кнезу Милошу, а он је из тих података и без увида у садржај писама процењивао намере турске власти, али и српске опозиције.

Дакле, свима је било јасно да татари и мензулџије служе српској држави, али и самом кнезу Милошу и његовим политичким намерама. Чињеница да су државни службеници често били поверљиве личности самог кнеза, довела је до општег погрома приликом преврата под вођством уставобранитеља.



[Тома Вучић Перишић, 1843.]

Верујем да је свима, још из основне школе, познато шта се догодило 1839. када је протеран кнез Милош, а затим и 1842. године, када је збачен кнез Михаило. Уставобранитељи, на челу са Томом Вучићем Перишићем, протерали су Обреновиће, али су сменили и све важније државне чиновнике. Ни то није било довољно, већ су те људе похапсили и заточили. Кнез Михаило је из Земуна упутио, 1. октобра 1842, писма конзулима страних држава, акредитованим у Београду, да стану у одбрану чиновника лојалних држави Србији:

„Чиновници моји: попечитељ внутрени дела, полковник Цветко Рајовић, начелник окружја Алексин(ачког) полковник каваљер Петар Милет. Радојковић, управитељ Вароши Беогр(адске) мајор Младен Жујовић, ађутант мој мајор Станојло Петровић, председатељ суда окружја пожаревачког, мајор Стефан Јефтић, начелник окружја рудничког мајор Вуле Вукомановић, начелник окр. чачанског мајор Стевча Михаиловић (...) сви су сада у гвожђа оковани, неки у заточење послани, неки пак у једну, свакојаком нечистоћом напуњену, на Врачару налазећу се четвороуголну рупу бачени, где су свакојакој непогоди времена и нечистоти изложени, глађу и жеђу мучени, неки и смрт своју нашли...“

  Ова рупа, коју кнез помиње, настала је тако што је проф. Исидор Стојановић, за потребе изградње нове куће, наложио мајсторима да поред његове старе куће ископају земљу и од ње праве цигле за нову зграду. Тако је настала огромна непокривена рупа, која је делимично била засута, а њу су били бацани животињски лешеви, смеће, шут итд. Из те рупе су Вучићеве присталице извлачиле заточенике и тукле их.

Тако су мучени, тучени и издахнули: шабачки трговац, старац Јован Трикић, (била је то прва жртва, по којој је врачарска рупа названа Трикићева рупа) начелник округа крагујевачког мајор Ђорђе Поповић, помоћник начелника крагујевачког капетан Јован Трипковић, казначеј Крста Георгијевић, мензулџија крагујевачки Танацко Михаиловић и председатељ суда чачанског капетан Димитрије Маџаревић. Неки су само тучени, са сто и више удараца штапом: као начелник округа чачанског мајор Стевча Михаиловић, начелник среза тамнавског, капетан Аксентије Срећковић...

Они који су остали живи упућивани су у српски Сибир. Био је то најстрашнији српски казамат, далеко од Београда, на граници са Турском, у чувеној Гургусовачкој кули. Колико су Срби мрзили ову кулу говори податак да је први потез кнеза Милоша по повратку у Србију, 1859. године, био да нареди рушење куле и промену мрског имена Гургусовац у Књажевац.