Убиство у Цариграду

 Прошле су две деценије, коло среће се окренуло, па је на Светоандрејској скупштини, одржаној у децембру 1858. и јануару 1859. године, одлучено да се на власт поново доведе кнез Милош Обреновић. Истог тренутка је знатан број чиновника, противника династије Обреновић, напустио не само положај, већ и Србију.

Каква је атмосфера завладала у Србији пошто је кнез Милош поново ступио на власт, говори писмо које је написао Јеврем Ненадовић свом зету, бившем кнезу Александру Карађорђевићу, који је пребегао у Влашку:

„Многи се једнако чиновници лишавају служби, без сваког суда и кривице; сваки чиновник у највећем страху очекује да је сбачен... Ево јошт веће несреће, за мене особито: решено је да се од свију који дугују каси новци одма изишту, или ће нам се добра продати. Сад је за мене најнесрећнији удар: одкуда ћу 300 дуката наћи да платим каси дуг... Два дана како се у Совјету боре: да се даде кнезу власт, како може свакога чиновника без суда он истерати. Он оће да имаде закон у себе, како ће показати да је по закону све онолике поистеривао...“

Само на једном државном службенику показаћемо како је функционисала нова власт. За Лазара Аранђеловића Инџу говорило се да је татарин био још код Карађорђа. У служби Милоша Обреновића је ревносном службом доспео да врха. Године 1838. и 1939. имао је титулу татар-аге мајора, при Попечитељству иностраних дела. Када су уставобранитељи устали против кнеза Милоша, Инџе је стао на њихову страну и омогућио је, вероватно са још неким татарином, комуникацију међу њима.

По доласку на власт кнеза Александра Карађорђевића, Инџе је био онај татарин који је из Цариграда донео султанов берат, потврду одлуке српске скупштине која је Александра изабрала за кнеза. Притом је поставио необориви рекорд у јахању. Непрекидно јашући, пут од Цариграда до Београда (око 900 километара) прешао је за само четири дана. Задржао је титулу татар-аге за сво време владавине Карађорђевића.

Међутим, по доласку на власт кнеза Милоша, он је већ у марту 1859. године пензионисан. Наслутивши да то није једино што га чека, Инџе је истог тренутка напустио Србију и настанио се у Цариграду. Породица му је остала у Београду. Међутим, када је нова власт сазнала да је им је Инџе измакао, обуставила је исплату пензије његовој супрузи, изговарајући се да пензију може да прима чиновник само ако му је пребивалиште у земљи.

Дванаестог октобра 1859. г. ујутру Лазар Аранђеловић је дошао у кућу где су се обично скупљали Срби у Цариграду. Нешто касније је у ту кућу дошао и неки Сима Докић, пропали београдски трговац. Присутнима је показао пиштољ, говорећи да су се у Цариграду појавили неки Црногорци који имају такве пиштоље и који су плаћени да убијају пребегле Србе. Онда Инџе са Симом и још једним човеком пође да овај случај пријави Етем-паши, цариградском шефу полиције. Само што су сишли низ степенице, Сима је извадио черкески нож и целог га забио Инџету у груди, који је пао на месту мртав.

Истрагом је утврђено да су из Србије у Цариград стигла шесторица Србијанаца (међу којима је био је један монах Јошаничког манастира) и три Црногорца, којима је било наложено и плаћено да ликвидирају противнике који су измакли Обреновићевом режиму.