Znanje-imanje

Nakon svega ostaje seta koja truli s jeseni u tobože zaraslim ožiljcima...

Da li Vam je dragi čitaoče bilo svejedno gledati kako pogibe moje telo? Ili,pak,niste skloni empatiji?

Ne,ne tražim od Vas ikakvo sažaljenje,niti sopstvenim snagama podižem spomenik Božjoj baštini,već se danas odričem svoje dobrodušnosti i slavim polazak u nova jutra.

Pretpostavljam da,kao iskusnu osobu,mogu da Vas priupitam tu i tamo koje pitanje,čisto da bih bila upućena u pravila igre koja je osmislila ova,omalovažavajuće nastrojena,mašinerija.Zar,ne?

Zanima me koliko li Vi truda ulažete u ljude kojima uopšte nije stalo do Vas...? Zašto se smejete? Ne razumem vašu reakciju...U pravu ste...Apsurdno je na to i posmiliti,ali zar ne mislite da Vaš trud govori o Vama: koliko ste istrajni,koliko ste nesebični,plemeniti...?

Istakla bih najpre volju koja,pre nego li se priskoči drugome u bilo kakvu vrstu pomoći,treba da procveta i da zamiriše,da zagolica nozdrve i da,upijajući snažnu i svetlu sliku o svetu i ljudima u njemu,stvori neku vrstu orijentacije u prostoru.

Krojimo profil naše ličnosti onako kako želimo,po mogućnosti koristeći se malim,ali korisnim lažima,koje bi privukle poglede drugih.Ali,čemu sve to? Istina je sledeća i pustila je korenje u retorici: Ko smo mi bez potvrde drugih da smo upravo taj svet koji predstavljamo...?

Kakve li ironije...Mi bismo trebali da budemo u stanju da funkcionišemo i bez drugih...
Ponekad mi teško pada to što smo svi mi upleteni u mrežu koju su izatkale društvene sile,ovaj okrutan sistem koji nas baca u rutinu.Koji nas primorava da se pokorimo biološkom načinu življenja i da,bez imalo otpora,prihvatimo novopostavljene norme sadašnje aristokratije.

Kako li je mojoj braći i sestrama,večitim buntovnicima,koji su se zalagali za uništenje hijerarhije među ljudima? Da,slagaću ukoliko kažem da ista vrelina krvi ne greje naše žile...Osećam da mi je potrebna promena i da bih ovako prazna i naga bila samo hrpa novina koja pokriva pijanu skitnicu zaspalu na klupi:imala bih ulogu,ali bih postala kič u sirotinje kakvu ni slepe ulice još nisu videle...

Crvena u licu,naboranog čela,stisnutih zuba,zgrčenih šaka i ubojitog pogleda,odlučila sam da uzmem stvar u svoje ruke...Ne,nisam skupila masu istomišljenika,ali sam rešila da reforme donesem u okviru svog,već formiranog,sveta.Dakako,treba početi najpre od sebe.

Imam razumevanja i za one koji tako ne misle.Svako bira svoj potez...

I nije mi teško da priznam: Io sono colpevole. Tako je,ja sam kriva. Moje breme neće nositi niko do mene same...Ali,ako je u pitanju uspeh,neću uskratiti sebe za jedan divan osećaj blaženstva.Ci sono riuscito!