3130 3. 2. 2012.
Дуго путовање у Европу
ОД ЗЛА ПОНЕКАД И ДОБРО
Притисак великих сила на Србију у време Кримског рата био је незапамћен. Ипак, и поред „забуне и страха”, њен положај се побољшао
 |
| Београд срединим 19. века |
Гарашанин је још од доласка Карађорђевића на власт (1842) био попечитељ унутрашњих дела и један од стубова владе. Русија је за повод захтева за смену Гарашанина узела такозвани априлски циркулар, којим је влада априла 1852. године покушала да сузбије рад опозиције, а који је, наводно, издат на незаконит начин. Русија је званично била сила покровитељ Србије и као таква могла да се меша у унутрашње послове вазалне кнежевине која је званично била део Отоманског царства. Прави разлог руског незадовољства против српског попечитеља навео је у својим сећањима тадашњи начелник у попечитељству унутрашњих дела Никола Христић:
„У Србији је тада било неких Пољака који су из Русије уклонили се што су били умешани у разне агитације. И ове је Гарашанин заклањао, а уз то је своју политику видљиво ослањао на Француску и највише са конзулом француским у додир долазио."
На брзину окупљени чланови Државног савета и попечитељи били су поражени руским захтевом. При томе, Илија Гарашанин није желео да им олакша положај: одлучно је одбио да поднесе оставку. Притисак Русије није се смањивао, а захтеву за смену Гарашанина придружила се и Аустрија, где је Гарашанин имао доста непријатеља. Александар је на крају попустио и издао указ о разрешењу свога „представника", чиме је добио још једног политичког противника у земљи.
Ко је за кога?
Међутим, Русија се на овоме није зауставила. Сада је захтевала смену и других за њу сумњивих владиних чиновника, попут Чеха Заха, Јована Мариновића, сарадника Гарашанина и неких других. Никола Христић се жали на једног руског изасланика који се у Србији понаша „као да се он налази у једној руској губернији". Тежак положај полузависне Србије у то време описао је у писму кнезу Александру командант војске Стеван Книћанин:
„У уставу нигде не стоји да ће Русија бирати и постављати попечитеље; добро да попустимо томе њеном безбожном захтевању неће ли ту она заузети неко право да мења у Србији попечитеља, а неће ли бити и то сад ако она промени Гарашанина који није за њену политику, а ви сутра поставите мене, а ја нисам добар за турску политику; шта ћемо сад: једног неће Русија, другог неће Турска и тако мораћемо онда управљати без попечитеља..."
У време владавине кнеза Александра Карађорђевића (1842–1856), која се поклапа с израдом „Начертанија" и првим раздобљем деловања Илије Гарашанина и уставобранитеља, долази до све израженијег надметања између појединих великих сила. У то доба Русија, Аустрија, Француска (преко пољске емиграције) и Турска боре се за утицај у Србији. Порта има могућности, на основу такозваног Турског устава, да се стално меша у унутрашње српске политичке борбе (које практично никад не престају). Проруску групу водио је утицајни Тома Вучић Перишић и она је имала широку подршку у народу. Кнез Александар је уз чиновнике који су дошли из Аустрије (такозвани немачкари) нагињао ка подршци Аустрији. Влада (уставобранитељи) у политици су се у то време углавном наслањали на Порту.
И док су се српске вође домишљале на који начин да се одупру даљим руским захтевима и мешању у унутрашња питања Србије, Русија се припремала за озбиљан сукоб због кога је, између осталог, настојала и да има чисто стање у Србији. Половина 19. века доносила је време које ће постепено потпуно изменити европски поредак и односе између великих европских сила настале након Бечког конгреса 1815. године. Нова равнотежа сила изградиће се тек након низа ратова. Руски захтеви према Отоманском царству, посебно према Блиском истоку и Балкану, стално су наилазили на отпор Велике Британије. Међутим, Русија је почетком педесетих година ушла у сукоб и с новим француским режимом.
Ниоткуд помоћи
Под новим царем Наполеоном III Француска је водила веома живу међународну политику. Настојећи да што пре оствари неки међународни успех Наполеон је – нешто милом, нешто силом – убедио Турску да Француској врати надзор над Светом земљом у Јерусалиму – задатак који је претходно имала православна црква уз подршку Русије као заштитнице православних хришћана. Натезање око надзора над светим хришћанским местима било је повод за руског цара Николаја И да изврши нови притисак на султана. Након што је Турска одбила руски захтев да се закључи уговор који би руском цару омогућио заштиту свих хришћана у Отоманском царству, руске трупе прешле су Дунав и умарширале у Влашку и Молдавију (јула 1853. године). На то је султан, октобра 1853. године, објавио рат Русији. Новембра 1853. Руси су у луци Синопи у Црном мору уништили турску флоту. Цар Наполеон III писао је руском цару:
„Грмљавина топова у Синопи болно је одјекнула у срцима свих оних који у Енглеској и Француској носе осећај националне части".
Тражио је да Русија напусти подунавске провинције што је ова одбила. Ово је био повод да у марту 1854. године Француска и Велика Британија уђу у рат на страни Турске. Цар Николај I је објавио: „Енглеска и Француска стале су уз непријатеље хришћанства против Русије." Ветрови рата опасно су се приближавали Србији.
 |
| Стеван Книћанин, командант српске војске и Тома Вучић Перишић, заговорник проруске политике. |
„Ми смо у пријатељству са Русијом, али нећемо никада трпети да Србија постане руска провинција, или да руским окупацијама падне у сиротињу као што су пале Молдавија и Влашка."
Цела земља логор
У Србији су владали „забуна и страх". „Спази се да Аустрија у Земуну и поред српске границе јако прибира војску. А близу саме обале између Београда и Топчидера довлачи грађу и чини припреме за грађење моста преко Саве да војску своју у Србију преведе." (Н. Христић) Суочени с опасношћу напада из Аустрије, на састанку су се окупили све српске вође, кнез, попечитељи, државни савет и митрополит. Седница је трајала целу ноћ. На савет из Русије, српска влада је прогласила да остаје неутрална, али су истовремено започете припреме за окупљање народне војске.
„Реши се да се уласку аустријске војске одупру са целом силом коју народ буде могао дати... мрзост против Аустрије беше општа и далеко већа него противу Турске."
Било је потребно да се цео народ увежба за рат, а да се наоружа својим оружјем и да се умножи рад у тополивници и барутанама. Војска је подељена на пет група, док врховни командант није именован, јер се подразумевало да ће то бити кнез. „Цела земља изгледала је као неки логор." (Н. Христић) Аустрија је истовремено дипломатским каналима покушавала да добије пристанак великих сила да окупира Босну и Херцеговину, на шта није пристајала Француска. Да би примирила Србију, Порта је децембра 1853. године упутила султанов хатишериф којим је потврђен дотадашњи вазални положај Србије. У априлу 1854. године српска влада је, на француски подстицај, посебно оштрим меморандумом упућеним Порти (као суверену Србије) протестовала због гомилања аустријских трупа на њеној граници. Енглеска, Аустрија и Турска одлучно су устале против аустријске окупације Босне и Херцеговине или Србије. Да би осигурала подршку у Француској, српска влада основала је тајну агенцију у Паризу, на челу с Јованом Мариновићем, сарадником Гарашанина, који је одржавао везе с француском владом. Након што се Русија повукла из Молдавије и Влашке, где су умарширале аустријске трупе (јун 1854), опасност по Србију нешто се смањила. Међутим, Аустрија и Турска тражиле су да Србија у року од 24 сата обустави све војне вежбе и ратне припреме. У супротном, Аустрија је претила да ће њена војска заузети Србију. Без наде у руску помоћ, Србија је морала да прихвати тај захтев и да одустане од даљих војних припрема. Јован Ристић илуструје тадашњи утицај Аустрије у Београду чињеницом да је аустријски конзулат надзирао чак и редиговање званичних „Србских новина”.
Пад Севастопоља
Крајем 1854. и 1855. године Кримски рат се наставио свом жестином. Француске и енглеске трупе поразиле су Русе код Алме на Криму (септембар 1854), а затим су опколиле највећу луку, Севастопољ, који су Руси огорчено бранили. Скоро годину дана трајала је опсада, током које су обе стране изгубиле по 120.000 војника. Велики број војника страдао је од последица зиме, глади (скорбута) и разних зараза, попут колере и тифуса. У току 1855. године непријатељима Русије придружила се и краљевина Сардинија (Пијемонт), која није имала никакав интерес у рату, али је овим путем желела да осигура савезништво Француске у својим припремама за сукоб с Аустријом. Кључна битка за Севастопољ одиграла се 7. септембра 1855. кад су Британци успели да освоје значајну тврђаву „Малакоф". Исте вечери руске трупе напустиле су одбрану Севастопоља. Русија је изгубила рат.
 |
| Без обзира на пораз Енглеске код Балаклаве, Руси су изгубили Кримски рат. |
Париским миром укинут је искључиви руски протекторат над хришћанима у Турском царству, који је замењен гаранцијама свих сила потписница (Француска, Велика Британија, Русија, Сардинија, Пруска, Аустрија) и уз поштовање суверенитета султана. Србија, која је све време Кримског рата остала званично неутрална, уместо раније руске, добила је „заједничку гаранцију сила уговорница". Чланом 28. Уговора гарантована јој је „независна народна управа (администрација), као и пуна слобода вере, законодавства, трговине и пловидбе". Посебно је било значајно да је Уговором забрањено било какво „оружано посредовање" у Србији без претходног договора између сила потписница. Другим речима, ниједна сила није могла да шаље трупе у Србију, што је у првом реду било уперено против Русије, али је Србију штитило и од Аустрије као и од саме Турске, која је посаде и оружје за своје гарнизоне у тврђавама у Србији слала искључиво реком. У писму Мариновићу Гарашанин је записао:
„Ништа нам друго не остаје него црпсти из тога једну чисту науку. Европа ради као и Руси што су радили, но од великог зла може гдекада и добро испасти... Фала Европи да нам је нашу тековину признала, то је од ње и лепо и поштено, јер је могла шта и отети."
Да би силама одузела разлог да се мешају у њене унутрашње прилике, Турска је прогласила такозвани хатихумајумом од 1856. године, основна начела равноправности свих својих поданика, укидање харача на хришћанске мушкарце и слободу вере и имања. Ове одредбе, међутим, нису много помогле да се заустави даљи распад Турске.
Свађе и завере
Париским миром смањен је за извесно време руски утицај на Балкану. „Поражен у Кримском рату, онемогућен у офанзивној политици према Турској и Балкану, руски царизам прихватио је начело народности загрнуто у идеје панславизма." (М. Војводић) Ово раздобље означило је и крај руско-аустријске конзервативне алијансе, која је практично још од 1815. године настојала да одржи постојеће стање у Европи. Положај Србије се побољшао, јер су га гарантовале све силе. Неки наши правници сматрају да је Србија тек од 1865. године у правом смислу постала вазална држава (док је до тада била „привилегована провинција" Турске). Јован Ристић је у својој историји српске дипломатије китњасто закључио:
„Из тесног круга који је Србији био остављен за кретање под строгом контролом двогубога упутства (од стране Турске и Русије) она сад улази у пространо поље међународног права, да се сад на њему креће и развија под гаранцијом Европе, пред њеним лицем и у сталном додиру с њом."
Након што је прошла ратна опасност, српске вође вратиле су се уобичајеним делатностима, то јест свађама око власти и заверама против владе.
„Трајао је међусобни раздор међу нашим људима, како у Београду тако и у земљи. Свуда међусобна мрзост, партизанство и распуштеност." Овоме је доприносила чињеница да је „кнез Александар губио углед у народу. Говорило се навелико о његовим тајним везама у Аустрији... Његова колебљивост, дволичност и непостојаност изазивала је свакојаке сумње на њега" (Н. Христић)
---------------------------------------------------------------------------------
---------------------------------------------------------------------------------
 |
| Александар Карађорђевић |
КНЕЗ БЕЗ АУТОРИТЕТА
Александар Карађорђевић био је пето, најмлађе дете вожда Карађорђа Петровића и његове жене Јелене. Родио се у Тополи, усред устанка 1806. године. Као мали морао је да с родитељима напусти отаџбину. Школовао се у Хотину, у Бесарабији (Русија), под покровитељством руског цара. Оженио се, 1830. године, Персидом Ненадовић, кћерком војводе Јеврема, која је много утицала на њега и с којом је имао деветоро деце. Кад се породица Карађорђевић 1839. године вратила у Србију, кнез Михаило, увек витешки великодушан, узео је Александра за ађутанта. Након буне против Обреновића, Александар је изабран за кнеза 1842. године, али уз понижавајуће мешање Русије и Турске у српске изборе, које је довело до тога да кнез буде биран два пута (да би се задовољила воља Русије), док су његови главни поборници били привремено протерани из земље (уставобранитељи Тома Вучић Перишић и Аврам Петронијевић). Александров положај практично је био слабији него онај који је још 1830. године изборио кнез Милош. Карађорђевић је, наиме, од султана потврђен само као „изабрани кнез", а не као наследни кнез.
Кнез Александар је имао неке добре људске особине, био је благ и предан породици, али није имао оно што је било потребно једном владару, попут одлучности, проницљивости и енергичности. Био је „слаб човек", а „политичког духа је био готово потпуно лишен".
„Он није имао ауторитета и нико га се није бојао... Био је поводљив, сувише предан породици и најближој околини, мек према љубимцима... половину своје непопуларности стекао је због њихових, а не због својих погрешака." (С. Јовановић) Први српски социјалиста Светозар Марковић дао је још грубљу оцену кнежевих способности:
„Кнез је био сасвим обичан, глуп сељак, управо није могао ни да појми где се налази и како је ту дошао."
Током целе његове владавине Турска је користила одредбе Турског устава да се меша у унутрашње послове Србије. „Кнежев представник" Аврам Петронијевић морао је 1852. године посебно да иде у Цариград да се правда како би на Порти објаснио стање у земљи до ког је долазило због сукоба између кнеза и државног Савета. У борби с противницима, ослањао се на подршку Аустрије и њеног конзула Теје Радосављевића, што му је донело непријатељство Француске и Русије, па и саме Порте. Након Кримског рата, Француска се приближила Русији, а због спора с Аустријом око италијанског питања сузбијала је аустријски утицај у Србији. Гарашанин, тада у опозицији, говорио је:
„Кнез се предао сасвим внијанију аустријском и немачкарима и са овим у сојузу мисли он да управља судбином народа српског."
Искористивши такозвану Тенкину заверу, коју је водио председник Савета Стефан Стефановић Тенка, кнез Александар покушао је да изврши противудар на опозицију. Четири члана Савета била су осуђена на доживотну робију, а још шест њих било је приморано на оставке. Међутим, Француска и Русија подстакле су Порту да се умеша, јер је, према Турском уставу, члан Савета могао да буде смењен само уз пристанак Порте. У Србију је јануара 1858. године из Цариграда послат посебан комесар, Етем-паша, који је убедио кнеза Александра да помилује све осуђене заверенике и да их врати у Савет, а да владу направе практично кнежеви противници, попут Гарашанина. „Српски великаши и заповедници су пузали пред турским пашама и аустријским конзулима, као и кнез.” (С. Марковић) Овим су нестали и последњи трагови владарског ауторитета Карађорђевића.
Кнежевим противницима није било тешко да га на Светоандрејској народној скупштини (новембра 1858) смене и династију Обреновић врате на власт. Светоандрејска скупштина се, међутим, претворила у неку врсту револуционарне скупштине, а улични немири у Београду тешком муком су смирени. Гарашанин је одиграо важну улогу у смени власти и смиривању немира. Аустрија, заштитница смењеног кнеза Александра, предлагала је да упути трупе у Београд под наводним објашњењем да се спречи револуционарно комешање у Србији. Међутим, Русија и Француска, уз Турску, позивајући се на одредбе Париског мира, спречиле су ову намеру и омогућиле повратак кнеза Милоша на власт (почетком 1859).
Аутор:
Душко Лопандић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
