Сви летови Михаила Мерћепа

Све је почело од бицикла, за који се рано заинтересовао и као такмичар учествовао у неколико међународних бициклистичких трка. Остаће упамћен његов несвакидашњи подухват: у 29. години (1893) упутио се бициклом у Америку, где, по свему судећи, и почиње његово занимање за летење.
Сава Микић у првој обимној „Историји југословенског ваздухопловства”, објављеној 1933. године, пише да је Мерћеп након повратка из Америке (1897) с одушевљењем пратио развитак авијатике и разумљиво је да се, као свестрани спортиста који је познавао све врсте возила, бацио у наручје авијације. Имао је богату литературу, доста добро је познавао тадашње врсте мотора и био стручно упућен у њихов начин рада. При томе, пратећи развој авијације, упознао се са свим детаљима већ направљених авиона. Сам је почео с радовима на прављењу авиона 1909. године, што значи да је био међу првим Словенима, конструкторима авиона.

Место пада Русјановог авиона

Рад с браћом Русјан

У свет авијације Михаило Мерћеп на велика врата улази половином 1910. године након сусрета с тада већ искусним конструкторима и градитељима авиона браћом Едвардом и Јошком Русјаном из Словенске Горице. Едвард Русјан је први пилот из средње Европе који је авионом сопствене конструкције летео још новембра 1909. године. Приликом прве посете Словенским Горицама, Мерћеп је предложио да наставе заједно да раде што су браћа Русјан радо прихватила и преселила се у Загреб.
Први задатак био је да у Паризу набаве одговарајући авио-мотор, избор је био „гном”, од 50 КС (37 кw) и да у светском средишту авијације виде шта има ново на том пољу.
Одмах након повратка почели су с градњом моноплана типа „Мерћеп-Русјан”. Урадили су нацрт авиона прилагођен новом мотору и пропелеру марке „интеграл”, набавили сав преостали материјал и журно се бацили на изградњу. У међувремену су изградили и сопствени хангар, у ком је завршено састављање авиона.
Први пробни летови успешно су изведени средином новембра док је први јавни лет обављен другог дана Божића (27. децембра). Мерћепова одлука била је да се 14 дана након тога, за православни Божић, обави и јавни лет у Београду. Приликом тог лета, 9. јануара 1911. по новом календару, Едвард Русјан је погинуо. Снажан ветар на слетању је поломио крило авиона који се срушио на бедем Калемегданске тврђаве поред Саве.

Победа у Будимпешти

Припреме за једини покушај лета авиона који је по наруџбини Драгише Стојадиновића урадио Михаило Мерћеп

Вративши се у Загреб, Мерћеп је наставио започети рад, сада уз помоћ Јошке Русјана, и почео израду свог новог авиона. Овај се знатно разликовао од оног на ком је летео и погинуо Русјан. Довршен је крајем лета 1911, а новембра исте године с успехом је изведено пробно летење.
Први пилот који је летео на новом авиону био је Драгутин Новак, који је јула 1912. године приредио јавно летење у Загребу и пред великом масом света показао могућности авиона и сопствену вештину и смелост у пилотирању.
Те исте године Мерћеп је саградио још један, сасвим нови тип авиона, који је био нешто мањи од претходног, исте тежине, али масивнији и једноставнији, а са естетског гледишта много савршенији. Августа 1912. године на Другом угарском авијатичарском митингу у Будимпешти, Мерћепов авион, односно пилот Драгутин Новак, освојио је прву награду у надметању с петнаест авиона.
Почетком 1914. године Мерћеп је завршио свој најбољи и последњи авион, који је био савршенији од свих до тада саграђених авиона. Светски рат, међутим, који је започео нападом Аустроугарске царевине на Србију, прекинуо је његов рад.

Бањички лет

Уз Мерћепово име везан је један занимљив догађај али и важна историјска чињеница: испорука првог авиона Србији. Све је потекло од групе младих Београђана, на челу с Драгишом Стојадиновићем, који су од Мерћепа наручили авион типа „блерио”, који је испоручен маја 1912. године.
Мерћеп је лично допремио авион и довео пилота и два помоћника за склапање аероплана. Склапање је трајало два дана, а трећи је био одређен за пробу летења и предају авиона.
Тога дана на Бањици, где је било заказано летење, окупила се гомила света. Био је ту и један кино-оператер који је желео да овековечи овај догађај. Убрзо се, међутим, показало да радозналом свету предстоји крупно разочарање. Пилот је одбио да лети јер подлога није била подесна.
И док је трајало убеђивање хоће ли и ко ће да лети, авион је извучен из хангара и, с времена на време, паљен је мотор. Присутни гледаоци морали су да држе точкове и реп да авион не би полетео.
После мале препирке у авион се попео Драгиша Стојадиновић и наредио да се упали мотор. Тек кад је сео за управљач саопштио је Мерћепу: „Ја ћу да летим кад други неће.” Мерћеп и његов пилот довикивали су нешто Стојадиновићу, покушавали да му објасне... Усред те буке и галаме неко је дао знак да се аероплан пусти и он јурну преко пољане у огромним скоковима, заносећи се десно и лево.
Касније је Стојадиновић овај догађај овако описао:
„Када сам видео да не могу да измолим Мерћепа и његовог пилота да лете, наљутио сам се и решио да сам покушам лет, па шта било. Жао ми је било оног света што је изашао узалуд, а и сам сам желео да видим шта сам купио, пошто је и погодба била таква. Зато сам се попео у апарат и казао Мерћепу да ћу летети. Он је почео да ми објашњава да то није проста ствар, да је авион удешен да одмах узлети тридесет метара у висину, да се не треба играти итд. Наравно да ме је било тешко убедити, и ја сам му казао да се не плаши, јер ћу само пробати.”
И, млади господин Стојадиновић је пробао. Вероватно ни њему није никада било јасно како је полетео, како је избегао да удари у постављене трибине, и како је, на крају, „атерирао” у оближњи поток. На сву срећу, без жртава. Мада авион више није био за летење. Остављен је у хангар на Бањици, где је и уништен у току Балканског рата, који је почео те године
.