Једном ногом у Француској, другом на Балкану, и цео лични и сликарски живот на два паралелна пута
На једно новинарско питање постављено 1958. године, сликар Марко Челебоновић је одговорио да га највише занима питање како да човек буде срећан. Његово путовање ка срећи почело је много година раније, кад су се његови преци из балканских пространстава упутили ка западу и коначно стигли до Београда. Само презиме води порекло од турске речи „челеби”, која је синоним речи „отмени” или „племенити” и означава младића отменог рода, али и гласника у турском старом луткарском позоришту.
Од сваког од ових значења понео је у себи Марко Челебоновић, следећи своју срећну звезду ка западу, све до британских острва, да би се коначно, 1925. године, зауставио у малом француском рибарском месту Сен Тропеу. Отада се његов живот одвија у приморју – поред Сен Тропеа где живи, одлази на Брач, у Свети Стефан, Будву, Херцег-Нови и друга места на Црногорском приморју. За његову уметност значајан је и део живота који проводи, готово упоредо, у Београду и Паризу. Такође, велики значај има мноштво разнородних утицаја које је упијао током живота, да би се коначно претопили у његов својеврстан ликовни израз проткан кроз оновремени уметнички миље, пре свега сликарство париске школе.