msk3097

 АЛИ, АЛИГАТОР!
Недавно смо писали о непознатом шаљивџији који је, очигледно врло свесно, усред поља у близини енглеског града Винчестера ставио играчку тигра у природној величини. Док се није потврдило да је у питању неслана шала, полицајци су подручје надлетали хеликоптерима и у „потеру” послали неколико екипа.
Слична прича поновила се на другом крају света, тачније, на ободу америчког града Канзас Ситија. Неко је полицији јавио да се у једном дворишту шуња огроман алигатор. Схвативши упозорење веома озбиљно, полицајци су у потеру кренули наоружани пушкама, онима које избацују неку врсту стрелица, са средством за успављивање, и другим, с правим мецима. Кад су стигли на назначено место, заузели су бусију и на алигатора, који је био несхватљиво миран, испалили стрелицу која се одбила од тела. Иако су се налазили доста далеко од животиње, за сваки случај, због чега и нису одмах схватили грешку, убрзо им је постало јасно да пуцају у скулптуру алигатора коју је, касније је изјавио Рик Шеридан, власник куће и баште, намерно ставио у двориште, као украс. Нагласио је да му је то и нека врста заштите од могућих провалника или, додао је уз смех, полицајаца који наседају на лажну узбуну .


ЈАЧИ И ЈОШ ЈАЧИ ПОЛ
Ако је веровати статистичарима, ево шта људи који све претварају у проценте кажу о разлици између жена и мушкараца.
Мушкарци два до три пута чешће мењају мишљење од жена. Зато је женама углавном потребно дуже време да донесу одлуку, али једном кад је донесу, тешко од ње одустају.
Откако су у употреби тестови којима се мери интелигенција, показује се да нежнији пол води „за прса” и показује незнатно боље резултате. Жене боље памте лица, посебно женска, али се зато показало да ће мушкарци чешће некоме притећи у помоћ. Кад треба да процене резултате рада, жене су склоне да себи унапред дају мању оцену. Иако то можда не желе да признају, жене су заиста плашљивије и нервозније од мушкараца. Жене су два пута причљивије од припадника „јачег пола”: док ће мушкарац у просеку дневно изговорити 12.500 речи, у истом том временском раздобљу даме ће изрећи 15.500 речи.
Мозак жена прилагодљивији је „читању” скривених и на први поглед недокучивих израза лица и говора тела. Зато не чуди што се супруге, девојке, сестре, мајке жале што често морају да заплачу да би њихов супруг, дечко, брат, син, схватио да нешто није у реду .



ОД „НЕМАНИ” ДО „ЦАРСКОГ ВЕЛИЧАНСТВА”
Из доба измака славе француског императора још живи анегдота како су тадашње новине писале о његовом повратку из заточеништва. После Наполеоновог бекства с острва Елбе и током напредовања ка Паризу, у новинама су се, тих двадесетак дана (од почетка до 20. марта 1815. године), овако смењивали наслови:
„Неман, крвљу обливени утамањивач људи, побегао је из пакла”
„Корзички људождер, никад сита хијена, долијао је”
„Тигар, звер, убица дошао је у Гап”
„Канибал који све ждере налази се у Греноблу”
„Лион је тиранину отворио врата”
„У Оксеру је Неј пришао самозванцу”
„Бонапарта надире према Паризу, али у Париз неће никад стићи”
„Наполеон ће сутра бити пред зидинама нашег града”
„Цар је стигао у Фонтенбло”
„Верни Париз сав срећан очекује његово царско величанство” .


КАД СУ КОЦКЕ ШЕЋЕРА БИЛЕ НА ЦЕНИ
Један житељ Нирнберга недавно је поставио сајт с веома занимљивим садржајем – главну занимацију својих суграђана средином протеклог века. Веровали или не, тада је у Немачкој у моди било сакупљање коцки шећера из свих земаља света.
Да би све било по пропису, основано је и удружење сакупљача, а да би се привукло што више чланова, уведено је и надметање. Тако је 1957. године извесна госпођа Марија Фехнер сакупила око пет хиљада коцака шећера из најразличитијих земаља света.
О свом раду госпођа Фехнер оставила је и уредну картотеку из које се, по датумима, сазнаје кад је и где које коцке шећера набавила. А све те коцке биле су уредно сложене и спаковане у мале кутије и на свакој од њих била је нацртана застава и исписано име земље из које потичу . 

МОЖЕ ТО И КРАЋЕ ДА СЕ КАЖЕ
За време једне седнице британског Парламента за реч се јавио бискуп који је био познат по бесконачним говорима. Овога пута чак је унапред рекао да ће говор поделити на дванаест поглавља. Познати политичар лорд Солсбери (1830–1903), замолио је бискупа да му дозволи да пре тога исприча ову кратку анегдоту:
„Неки пијанац стајао је једном пред катедралом Светог Павла у Лондону и узалуд се трудио да види колико има сати. Изненада, сат на кули поче да откуцава: један, два, три... Кад пијанац наброја укупно дванаест откуцаја сата, разљути се и рече: Иди до ђавола, зашто ми то ниси рекао одједном?”
На то су сви праснули у смех, а бискуп отказао говор.